Skip to content

LESNOVSKI PODZEMNI MANASTIRI

Napisao: Emil Zlatkov; Snimio: Boris Grdanovski

PUTOPIS

LESNOVSKI PODZEMNI MANASTIRI

SEDAMVEKOVNA GOSPODOVA ČUDESA LESNOVSKOG KRAJA

Dok se oči privikavaju na mrak, mali plamen sveće pušta zrak na drveni krst, na par starih ikona Svete Bogorodice, kao pokazatelji starosti podzemnog manastira, i na jednu novu ikonu Gavrila Svetogorskog, znak da niste prvi ušli tu nakon vekova postojanja

 

NAPISAO Emil Zlatkov

SNIMIO Boris Grdanoski

 

 

Makedonija je biblijska zemlja, kažu mnogi. Tako govore predanja, legende, istorija. Priče o božjim čudesima, o molitvenim isceljenjima i svecima izviru iz svakog ikonostasa u manastirima, iz svake molitve ispred crvkenim oltarima, pa čak i iz svakog uklesanog kamena u pećinama.

Kaže se još i – što stariji izvor, toliko više duše u priči. Potraga za duhovnom pričom nas je odvela na Osogovskim planinama, u istočnom delu Makedonije.

Nakon dva sata vožnje od Skoplja ka istoku stiže se do mesta Lesnovo. Malo selo ukopano ispod starog ugašenog vulkanskog kratera, uvučeno u magmatskim stenama i malim šumicama, t.z. Leskama, pa otuda i ime Lesnovo.

U krateru, kažu, svaka stena – jedno predanje.

Kad se put oko Lesnova zavijuga, a ispred očiju vam se raspucaju divovske stene starog vulkana izrezban stotinama rupa u pregoreloj lavi, onda ste stigli u utrobi 1000-vekovnog Lesnovskog kratera.

Kao na granici između jave i sna, na ulasku blagoslov daje jedna prirodna čudesa. Stena, rukom prirode isklesana, u formi majke s detetom. Stanovnici, oni mnogoletni, kažu da je to Bogorodica sa Isusom u rukama. I veruju da ju je baš tu sam Bog postavio, u najčvrstijim stenama, da dočekaju u dobru sve namernike koji su pošli naći dihovni mir u Lesnovskom manastiru (Sveti Gavril Lesnovski).

Odatle, uz svaki uzdisaj oštrog planinskog vazduha, pored puta broji se po jedna rupa u stenama, po jedan uski ulaz u pećinu. Pametnik vekova i uspomena vremena kad su pradjedi i oni prije njih tu kopali rudu i izrađivali najbolje vodeničarsko kamenje. Pored svake rupe po neki kameni točak, klesan – neizklesan. Kao da su hteli da se zna gde su preci krvlju kvasili zemlju da bi napravili najbolje vodeničarsko kamenje, traženo čak u Solunu i u Carigradu.

Danas njihava praunučad ne klesaju već kad-kad zalutaju u ovaj kraj i stanu ispred stena, probajući čuti odjek gvozdenih ćekića. Ali umesto toga samo prate fijuke planine, mistične kao da su glasovi svetaca koji lebde iznad kratera i izviru iz desetine pećina okolo.

 

Freska Majke Bogorodice

 

Upravo taj fijuk mami noge da se same spuste ispod asfaltnog puta. I samo što shvatite koliko noge bole još od prvih teških koraka po oštrim liticama i kozjim stazama, ispred vas se otvore na desetine rupa koje vode u podzemnim tunelima. U istom trenutku kad pomislite šta je unutra, miris sveća i temjana iznutra vas je omamio da zavučete glavu u ulaz.

Od ulaza se mora puziti par metara ne bi li posekli glavu o oštre ivice stene kroz koje se ulazi u pećinu i stiže do manastira u utrobi planine. Osamdesetak centimetara širok tunel se odjednom pretvori u glatku polukružnu odaju. I iznenada tajac. Dok se oči privikavaju na mrak, mali plamen sveće pušta zrak na drveni krst, na par starih ikona Svete Bogorodice, kao pokazatelji starosti podzemnog manastira, i na jednu novu ikonu Gavrila Svetogorskog, znak da niste prvi ušli tu nakon vekova postojanja. Zatim ugašeno kandilo, par darova za zdravlje, i iznad svega toga freska Majke Bogorodice, na plafonu pećine, najbliže Bogu. I u tom miru uhvati vas jeza kad ugledate kako je neki čovek-nečovek, šilom, verovatno u vreme jednoumlja, klesao stene da uništi fresku Majke Božje, ne mareći da se radi o neprocenljivom bogatsvu koje datira čak iz 14-tog veka i koje je izrađen zemljanim bojama i jajima.

Ovaj pećinski manastir, koji se nalazi u mesnišću Gradište ili Kolarsko, na oko kilometar udaljenosti od Lesnovskog Manastira, je bio isposnica ili skit, kako ih monasi nazivaju.

Kao da je planina progutala celo jedno svetilište, ceo božji dom. Samo je desetak kvadratnih metara unutra, a verniku ceo hram. Malo mesto za veliku molitvu, kažu stariji stanovnici Lesnova.

Ovaj pećinski manastir je jedan od četiri podzemna manastira, nekad isposnice, koji su pristupni i koje narod i dan danas posećuje. Drugo podzemno svetilište je južno od Manastira Gavrilovog. Treća pećina je u podnožju Ilinskog Vrha, na severnoj strani, i posvećena je Svetom Proroku Iliji. Četvrta je u velikoj pećini u mesnosću Oblovo. Prema žitijama, u takvoj je pećini Sveti Gavril Prepodobni proveo 30 godina isposničkog monaškog života.

Takve isposnice (skitove), zajedno sa paraklisima, u Lesnovskom krateru je nekad bilo na desetine. Bar se za toliko zna. Neki su danas korenjem zatvoreni, druge je porojna kiša zapečatila. A ti što su ostali i dan danas, nakon više od 700 godina, još uvek su molitvenici i pametnici na davna vremena vere u Boga.

- Sva ta mesta su opisana u historisko-književnom tekstu ‚‚Izjasnitelno pisanie‚‚ koje nalazimo u velikoj biografiji (žitije) Svetog Gavrila. Na istoku, u skitovima koji su pripadali manastiru Svetog Nikole je bilo 12 monaha, u skitovima Svetog Dimitrija 11, u Svetim Besrebrenicima40, aSveto Voznesenie Gospodovo je imao 55 monaha. Na zapadu su bili skitovi Svetaca Georgija, Varvare, Paraskeve, Ilije i Simeona sa ukupno 61 monaha. Na severnoj strani je bio paraklis Pokrov Presvete Bogorodice sa dva monaha i isposnica i paraklis Svetog Arhađela Mihaila – kaže Otec Isaij, monah iz Lesnovskog Manastira.

Prema proučavanju akademika Jordana Ivanova, podaci u knjizi ‚‚Izvestitelno pisanie‚‚ ukazuju na to da je Lesnovski manastir sa svim svojim skitovima i monasima bio jedna od najvećih monaških naselja na Balkanu u kojoj su živeli više od 200 monaha.

- Upravo zato je ta skupina i nazvana Monaška Republika. To je bila najveća monaška republika na Balkanu – kaže monah Isaij.

Svi ta svetilišta, pre skoro sedam vekova, su bili poredeni oko glavnog manastira koji danas nosi ime Sveti Gavril Lesnovski. U njima su monasi kroz vekove bili na postu. Dok su lomili stene umrtvljene lave, tu su jeli, spavali, plakali, gorili sveće, pričali sa Bogom…

Svećenici nisu jedini koji su vekovima tu boravili. Dok su monasi u pećinama pronalazili mir i pokajanje, tako su makedonske komite i hajduci nalazili skrovište od osmanliskih potera i skupljali snagu pre svakog juriša na otomansku vojsku u vreme petvekovne turske vladavine u Makedonije od 14-tog do početka 20-tog veka.

 

Nebo paraju dva kamena zida

 

U kolarskoj pećini skrovište je nalazio i ideolog makedonskog revolucionarnog pokreta krajem 19-tog i početka 20-tog veka, Goce Delčev. Njega je tamu, kao i u samom manastiru, krio igumen Kozma s kim se dogovarao o borbi za slobodu i o ustanku protiv Turaka. Osmanlije su provalili Kozmu i proterali ga u Anadoliju. Bio je osuđen na 101 godinu zatočeništva, ali su ga nakon šest godina pomilovali. Kozma se 1902 godine vratio u Lesnovo ali bolestan, pa je otišao u Sofiju na lečenje, gde se i upokojio.

Iz gavrilove isposnice opet nazad, istim putem. Prvo kozjim stazama posoljenim usitnjenom lavom, a zatim kamenim stubama, dar posetiteljima i vernicima od monaha gavrilovih i naroda lesnovskog.

Stotinak metara iznad, nebo paraju dva kamena zida. Komitsko mesto, kažu meštani. Otuda su i njihovi preci išli u komite nakrivljenim šubarama i maliherama.

Od Komitskog mesta put vodi ka Lesnovskom manastiru. Još od svog osnovanja, t.z. Velika Lavra sa svojim paraklisima i skitovima, bila tvorevina novih svetionica Pravoslavne crkve, počevši od svetog prepodobnog Gavrila Lesnovskog, pa sve do episkopa Gavrila Svetogorca.

- Prema najstarijem Prološkom žitiju Svetog Gavrila Lesnovskog, napisano rukom Stanislava Gramatika u 1330 godini, ovaa lesnovska verska zaednica potiče iz XI veka, kad se je, po božjoj volji i milosti, prepodobni Gavril Lesnovski doselio u Lesnovskoj Gori i osnovao manastir kojeg je posvetio Svetom Arhanđelu Mihailu. Sveti Gavril je jedan od četiri makedonska pustinika (makedonski – pustinožiteli), zajedno sa Svetim Jovanom Rilskim, Svetim Jovanom Osogovskim i sa Svetim Prohorom Pčinjskim, koji su osnovači eremitskog monaštva u Makedoniji, a koje se razvilo pod uticajem Svete Gore – kažu monasi iz Lesnovskog manastira.

1341 godine, Jovan Oliver, koji je bio prv savetnik cara Stefana Dušana, obnovio je manastir. Tačnije, na starom mestu na kojem je bila crkva koju je sagradio Sveti Gavril Lesnovski, Jovan je podigao novu, veču. Zadržao je posvetu Velikom Nebesnom Arhistratugu Mihailu. O postojanju stare crkve svedoči kameni prag na ulaz u crkvu. O freskopisu i majstorima koji su radile na freskama nema nikakvog podatka, osim jedna pretpostavka da po odorama svetaca na ikonama, radi se o makedonskim majstorima.

Na državnom saboru u Skoplju 1347 godine, na kome je bio i sam car Dušan, Lesnovski manastir je bio proglašen eparhijom, ali je 1381 godine dat u nadležnost Hilendarskom manastiru na Svetoj Gori, u čijoj je upravi ranije bio.

U vreme Otomanske imeprije čiji je pokoren deo bila i Makedonija, Lesnovski manastir je postao nosioc duhovnog otpora makedonskog pravoslavnog naroda.

Kratovski kraj, u kome spada i sam hram, je u to vreme bio veoma bogat rudarski region, pa su mnogobrojni bogataši darovali manastir skupocenostima i time postajali ktitori. To manastiru nije pomoglo puno u godinama koje su sledili.

- Kad je krvavo ugušen Karpošov ustanak iz 1689 godine, hram je uništen i od njega su ostale samo knjige i mošte – zapisao je jeromonah Isaij.

Tokom vekova manastira je polako gubio sjaj i bivao uništavan, da na početku XIX veka bude i skroz uništen. 1805 godine jeromonah Teodosij i jeromonah Gavril, uz pomoć naroda, obnovljavaju i crkvu i konake, te je postavljen i nov ikonostas, koga su rezbarili poznati majstori nadaleko čuvene Mijačke škole na čelu sa velikim majstorom Petretom Filipovskim – Garkata.

 

Svaki vek novi zulum

 

Svaki je vek manastiru nosio nove zulume. U Prvom balkanskom ratu je bio sav oskvrnavljen od Turaka i pet dana su monasi hranili 12.000 turskih vojnika. Nakon Drugog svetskog rata, 1947 godini, komunisti su oduzeli citavo imanje manastiru, a kad se igumen požalio na to, tadašnja narodna vlast ga je tako pretukla da je na putu ka lekaru u Skoplju preminuo od silnih batina.

U toku godina socijalizma manastir je skoro čitavo vreme bio bez monaha, sve do 1974 godine kad je došao jeromonah Gavril Svetogorec, kasnije arhimandrit i episkop Velički.

Novi Gavril je tako nasledio starog. Kako je stari svetac sagradio stari manastir i začeo monaštvo, tako ga je novi Gavril uskrsnuo i obnovio da i dan danas živi u duhu velikog Duha sa obnovljenim monaškim bratstvom. Monasi će vas i danas dočekati srdačno sa osmehom na licu, bez obzira dali ste došli samo pogledati šta ima u ovom delu Makedonije ili ste došli potražiti pokajanje, duhovni mir i Božji spas. Oni smireno prime i popričaju sa svakim namernikom. Na ulasku u manastir, na samoj kapiji ženama daju dugačke suknje kao štit od iskušenja, a na izlasku ikone i blagoslov i želju za dobar put s Bogom. Kao i sedam vekova pre, tako se i danas u manastiru ide i od sreće i od muke. Još uvek se vjeruje da sveta moć Cara nebeskog kao da rukom dodiruje manastir i isceljuje one koje ne mogu imati porod, bolesne, obogaljene, i da očisti dušu zabluđenima.

Upalili smo sveću za zdravlje i pomolili se. Kako su sveće gorele tako smo se polako spremali za polazak. Putem nazad prati nas odjek naših koraka u krateru. U daljini ostavljamo samo fijuk vetra kroz pećine u kojima sveće čuvaju vjeru i od Boga dato čovjekoljubije. Taj vetar sveću ne gasi. Nikad.

 

 

OKVIR 1:

Polumesec na krstu

Kad su Osmanlije zauzeli Makedoniju u 14-tom veku, Murat-beg je sa silnom vojsom došao u manastir s namjerom da ga razori, a monahe ubije. Seo je u dvorište, ispod stare dude, ne bi li potpisao ferman da se manastir sruši. Počeo je bogohuljiti, kaže legenda. I tik da potpiše ferman, Murat je oslepeo, a čitava desna strana njegovog tela se paralizirala. Isto se desilo i njegovim najbližima. Tek kad se pokajao i zatražio oprost, prepodobni Gavril Lesnovski se počeo moliti Bugu da oprosti Muratu. Molitve su bile uslišane. Murat i njegovi bližnji su se spasili. U znak zahvalnosti i poštovanja, turski moćnik je manastiru poklonio50 hektarazemlje, a ispod centralnog krsta u hramu urezao polumesec, kako bi zaštitio manastir od drugih Osmanlija.

 

OKVIR 2:

Mrtvi se ne mešaju

Iznad Lesnovskog manastira i manastirskim pećinama več tri veka stoje 13 borova. Koliko borova, toliko priča, kažu stanovnici lesnova. Desno od manastira stare kuće, da starije ne mogu biti. A u njima šaka naroda i bezbroj predanja. Neke zaboravljene, druge samo prepričavane, a treće se i danas žive. Kažu, svaka mahala ima svog sveca i svoje groblje. I nema mešanja. Dede i bake iz gornje mahale su za sebe izabrali Svetog Nikolu da mu se poveravaju i da ih čuva. Kad se njegov poverenik upokoji ide u njegovo groblje. Nikako u neko drugo. Starci iz najbližeg komšiluka su izabrali sveticu Petku, a oni iz donje mahale – Svetog Vrača. I tako mrtve iz mahale Svetog Nikole na njegovo groblje, mrtve iz mahale Svetog Vrača na groblju Vrača. Vekovima se nisu mešali mrtvi, neće ni danas, pa ni u buduće, kažu stanovnici.

OKVIR 3:

30 godina ni reč

U kraćem tekstu prološkog žitija Svetog Gavrila iz 1330 godine se kaže: Taj prepodobni otac naš Gavril bio je sin bogatih roditelja. Bio je dat da knjigu uči. Kad je došlo vreme, oženiše ga nevestom iz roda dobrog. Al on joj nije ni taknuo, već je uzeo veliko bogatstvo i zamonašio se. Nakon pretskazanja velikot arhistratiga Mihaila, otišao je u Lesnovskoj Gori, sagradio hram svetom Arhistratigu, naznačio igumena i okupio monahe. Tu je ostavio čitavo svoje imanje i otišao je u planini gde se molio i ćuteći bdio 30 godina. Kad se vratio u manstir upokojio se i njegovo je telo sledečih 30 godina bilo u zemlji. Nakon tih godina javio se (u snu) nekom Rusinu is grada Sredec (Sofija), koji je došao i izvadio ga iz zemlje, napravi mu sanduk i u njemu je položio njegove kosti (makedonski – mošti). Njegove mošti su napravili velika čuda – slepi su opet videli, bogalji hodali, a nečistim duhovima poraženi su bili isceljeni samo jednim dodirom svetih mošti. Nakog dugog vremena njegove mošte su bili premešteni u bugarskom gradu Trnovo i bili su postavljeni u Trpezici u Svetim Apostolima, gde su i dan danas i gde i dan danas isceljuju.

 

OKVIR 4:

Amfiteatar u makedonskoj Etni

Nauka uporećuje Lesnovkog kratera sa talijanskim vulkanom Etna, pa ga zato i nazivaju makedonskom Etnom. Zbog svoje unikatnosti proglašen je spomenikom prirode i stavljen je na spisku geoloških rariteta Makedonije. Krater je opkoljen ridovima koji formiraju prirodni amfiteatar čiji se najviši vrh, nazvan Ilinski vrh, nalazi na nadmorskoj visini od1.127 metara. Osobiti kuriozitet pretstavljaju t.z. Iginmbriti, kakve nema na nijednom drugom mestu na svetu, na toliko velikoj površini i u toj veličini. Posvuda unaokolo su velike pećine u kojima su vekovima stanovnici klesali vodeničarsko kamenje, vodeničarske točkove, i to direktno u stenama. Puno takvih točkova i dan danas vise po zidovima tih pećina.

 

OKVIR 5:

Krstolika duda

U samom dvorištu manastira Svetog Gavrila nalazi se duda (crnica), murenka, čija dva stabla formiraju krst. Stara je ni manje, ni više već 600 godina. I još uvek daje veliki rod, kažu monasi. I pazi kad se odlučiš ubrati njen veliki i sočan plod – retko ko je uspeo oprati ruke od crne dude. Na Balkanu postoje samo tri takva drveta. 600 joj je gosina al daje rod više no koja druga. Zato su i meštani i slučajni prolaznici hteli uzeti grančicu ne bi li je nakalemili na drugoj dudi. Nikome nije uspelo.

 

 

Postavite komentar

Vaša adresa nikada neće biti dijeljena sa trećim licima. Obavezna polja su označena sa *
*
*