Skip to content

Beograd

Napisala: Ivana Petronijević; Snimili: Vladimir Gogić | Turistička organizacija Beograda

Novi pogled na grad

BEOGRAD

NEODOLJIVA NEUROTIČNOST U KOJU SE SVI ZALJUBLJUJU

Ovo je grad u kojem za čas iz gužve možete da pobegnete na Košutnjak, Avalu ili Topčider na svež vazduh i onda se vratite u centar u ludi noćni provod. Pozitivna energija oseća se na svakom koraku bez obzira na to što su ljudi pomalo ogorčeni ekonomskom situacijom i lošijim životom. Ugostiće vas na dan, mesec, godinu, zauvek

NAPISALA Ivana Petronijević

SNIMILI VLADIMIR GOGIĆ | TURISTIČKA ORGANIZACIJA BEOGRADA

Oktobarske večeri konobar u poznatoj kafani „Putujući glumac“ u Skadarliji prima porudžbinu za šestoro gostiju; mladi bračni par, njegove roditelje i dva prijatelja, dok muzika svira njenu omiljenu „Svirajte noćas samo za nju“ … Na stotinak metara od njih, tramvaj dvojka staje jer je crni džip parkiran na šinama dok vozač, pred kraj svoje smene, razmišlja da li da ga udari za primer drugima … Brucoškinja iz tramvaja već kasni na sastanak kod studentskog doma „Lola“ i misli kako u Beogradu nikada ne može da zna da li će negde stići na vreme … Dvoje mladih ljube se u parku kod Vuka dok na klupi pored njih leži umorni beskućnik i sanja krevet … Glumci Narodnog pozorišta u tom trenutku izlaze na bis pred oduševljenom publikom posle prve premijere te sezone … Na drugom kraju grada, Hitna pomoć odvozi mladića koji se predozirao, dva čoveka pljačkaju trafiku u neosvetljenom kraju Karaburme, devojčica na Trgu Republike zahvaljuje sredovečnom gospodinu koji je od nje kupio crvenu ružu, grupa studenata pije pivo iz limenki pored „Platoa“ kod Filozofskog fakulteta, na aerodrom „Nikola Tesla“ sleće avion iz Rima, dok na stanicu dolazi autobus iz Vranja iz kojeg ce izaći mladić i Balkanskom ulicom se uputiti u centar, sêdi profesor na terasi u Hilandarskoj čita sutrašnje izdanje „Politike“ …
Posle mnogo godina izolacije, grad koji leži na ušću Save u Dunav danas je široko otvorio svoje kapije. Sa gostoprimljivim i prijatnim ljudima i posebnom energijom, Beograd je meka kulturnih događaja i mesto u kojem se odlučuje o politici države. To je grad u čijim šoping-centrima možete naći gotovo sve što se može kupiti u Njujorku ili Londonu, mesto za šetnju pored reka, starim dorćolskim ulicama, trotoarima iz doba Austro-Ugarske u Zemunu, grad u kojem za čas iz gužve možete da pobegnete na Košutnjak, Avalu ili Topčider na svež vazduh i onda se vratite u centar u ludi noćni provod. Iako se Beograd od sedamdesetih na ovamo promenio, duh grada koji ga je krasio pre ratnih devedesetih ostao je isti. Njegova neodoljiva neurotičnost, jedan prividni haos koji se oseća na ulicama, uvek je bio podsticajan za svaku vrstu stvaralaštva. Beograd je paviljon umetnosti u kome se dešavaju FEST, BELEF, BITEF, BEMUS, Radost Evrope, Oktobarski salon, Sajam knjiga. Mesto koje nikada nije bilo provincija niti nečija kopija.

 

BEOGRADSKA HARIZMA

Ali da biste to shvatili, morate da dođete u Beograd. Avalski toranj je ponovo simbol grada nakon što je obnovljen pre dve godine. Njega prvo ugledate ako dolazite sa jugozapada. Nastavite li tom trasom sa leve strane je groblje Orlovača, iz dana u dan sve šire. Širi se i obilaznica oko grada koja je odavno trebalo da bude završena, ali se u Srbiji tako veliki projekti ne rešavaju preko noći. Obilaznica je trebalo da bude „veza Evrope sa Grčkom i Turskom“, bar prema projektu iz 1972., ali su, bez obzira na važnost, radovi počeli tek1990. Atad je počeo i rat, pa su se odužili… Nastavite li ka centru grada, proći ćete pored novog „tehničkog čuda“, kako ga je, još u izgradnji, nazvala ekipa kanala „Diskaveri“. Beograd je, tako, dobio novi most preko Ade koji će tek u decembru biti otvoren za saobraćaj, ali je preko njega već peške prešlo oko 12 hiljada ponosnih Beograđana, smišljajući prikladno ime. Novi most će svakako smanjiti gužvu u gradu koja nekada može da bude nepodnošljiva za vozače, pogotovo ako uletite u popodnevni špic dok traju radovi na Gazeli, najprometnijem mostu koji je sada u fazi obnove. Obnovljena je i Nemanjina ulica, pored koje ćete takođe proći, a u kojoj je smeštena Vlada Srbije. Upravo zato, neretko je zatvorena za saobraćaj, jer ispred zgrade izvršne vlasti štrajkuju nezadovoljni radnici, građevinari, prosvetari, malinari. Tada je preporučljivo izbegavati centar grada, jer je saobraćajni kolaps neizbežan. Istina, Beograđani znaju da ocene da do kolapsa dođe i kada padne kiša ili prvi sneg, jer se na prevoz čeka bar 15 minuta duže. Nova fasada krasi zgradu Doma Narodne skupštine, obnovljena je Narodna biblioteka, a novi veliki plato ispred Hrama Svetog Save je pun razdragane dece i zrači neobično pozitivnom energijom. Pozitivna energija oseća se na svakom koraku u Beogradu, bez obzira na to što su ljudi pomalo ogorčeni ekonomskom situacijom i lošijim životom. Beograđane krasi neobična harizma, te i ne čudi što stranci sa iskrenim oduševljenjem govore o njemu.

„Nikada nisam bio u gradu koji odiše takvom energijom. Vi nemate ništa posebno u odnosu na druge evropske gradove, pa ipak ste tako drugačiji“, rekao nam je Adam Soford, Australijanac koji je putujući po Evropi svratio i do Beograda. A možda je posebno u Beogradu i to što u centru, u Knez Miloševoj ulici, preko puta zgrade Vlade, i posle dvanaest godina od NATO bombardovanja na čekanju stoje srušene zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane.

„Nisam mogao da verujem kada sam video da te zgrade još nisu renovirane“, kaže Adam. Kako bilo, kompleks je zaštićeni spomenik kulture i još se ne zna da li će biti obnovljen ili će biti rešeno da se zdanje „nekom proda u viđenom stanju“.

 

NOSTALGIJA Cvetnog trga

Rušen je Beograd do sada oko četrdeset puta. Ali je ostao na nogama – stamen, lep i energičan. Kao i onaj Avalski toranj s početka priče.

„Znali smo da treba da izađemo iz bar-kupea voza po torbe i stvari kada ugledamo toranj“, pričaju hroničari nekog prošlog vremena i dodaju da se neke stvari menjaju, ali da duša ostaje ista. Ali, da li ostaje ista? Ili se uz evropeizaciju, modernizaciju i urbanizaciju grada menjaju i njegovi stanovnici. Dok Srbija hrli, ili kaska, ka Evropskoj uniji menjaju se prioriteti, način života, ubrzava se puls grada i to nije uvek pozitivno. Tako bar kažu oni koji su živeli u Beogradu i pre trideset i kusur godina.

„Beograd iz moje mladosti je bio jedan kosmpolitski grad sa mnogo stranaca na ulicama i studenata iz afričkih zemalja. To je bio grad u kome su se mladi držali za ruke i masovno ljubili u tramvajima. Kad bismo želeli da se zabavimo išli smo na rok koncerte, jer smo imali samo jedan televizijski i dva radijska programa koji nisu nudili ništa naročito“, priča Radoman Kanjevac, pesnik i novinar. Dodaje da je život donosio manje zadovoljstava i iskušenja nego danas.

„Bilo je malo droge, ali ste mogli da pijete i da pušite gde hoćete“, kaže Kanjevac. Hroničari sedamdesetih godina kažu da je bogata Ruskinja, koja je živela u izobilju u Moskvi u stanu od dvesta kvadrata sa tepisima u koje je upadala noga do članaka, nakon što je posetila market na Cvetnom trgu sedamdesetih godina, počela da plače jer nije mogla da ima sve ono što je nudio cvetni potrošački hram Beograda tog vremena. Hram je oskrnavljen kada ga je devedesetih novi gazda, govorili su Beograđani, pretvorio u potpuno besmislen salon automobila ukinuvši omladini pristup jeftinom pivu u kasnim večernjim satima. Sada je tu ponovo novi potrošački hram oličen u supermarket „Maksi Exclusive“, mada omladina pivo u kasnim satima ni sada ne može kupiti, ali o tome malo kasnije. Zidani deo ograde Cvetnog trga služio je sedamdesetih godina kao pano za grafite – od ljubavnih, preko pogrdnih i politikantskih do onog antologijskog „Džaba ste krečili“. Danas prostor Cvetnog trga popunjavaju prodavci srebrnog nakita, slika, pejzaža i aktova, starih knjiga i beletristike i mladi ljudi u uvek punim, zbijenim kafićima. Mnogi od njih nisu se ni rodili kada je osamdesetih godina Jovan Ćirilov ustoličio Jugoslovensko dramsko pozorište kao reprezentativno pozorište savremenog scenskog izraza u okvirima širim od bivše Jugoslavije. Neki od njih nisu se rodili ili nisu bili svesni tragedije kada se 17. oktobra 1997. nad Beogradom, preko puta Cvetnog trga, dizao oblak dima. Gorelo je Jugoslovensko dramsko pozorište. Ali je obnovljeno 2003. i danas otvorenošću i hrabrošću nastavlja svoju umetničku misiju. A svoju misiju iz godine u godinu nastavlja i Ćirilov, umetnički direktor pozorišta i uz legendarnu Miru Trailović, osnivač „Bitefa“. Hiljade umetnika i više od hiljadu predstava sa svih kontinenata prošlo je kroz Beograd donoseći novi dah sveta. I danas Ćirilov smatra da je pozorište naša ulaznica u svet i u Beograd dovodi sjajne predstave i umetnike. Bez takvih ljudi koji su bili diplomatski pasoš Srbije za Evropu ne bi bilo ni ovakvog duha Beograda danas. Istina, nema više Mire Trailović koja je osnovala disidentsko pozorište „Atelje 212“, tada mesto nove avangardne drame, ali je zato ponovo na tim daskama postavljen mjuzikl „Kosa“, 41 godinu posle premijernog izvođenja. I 2010. godine tražila se karta više. Mnogi kažu da kultni bife „Ateljea 212“ više nije isti, možda zato što nema više Borislava Mihajlovića Mihiza, književnog kritičara i scenariste koji je, kada se sve kafane pozatvaraju i po naređenju Mire Trailović portir izjuri goste iz bifea „Ateljea 212“, sve vodio za sobom u „Poslednju šansu“ na Tašmajdanu. A nema više ni visokog funkcionera MUP-a, generala Radovana Stojčića Badže koji je svoju karijeru počeo kao pozornik na Tašmajdanu i, ako je verovati zapisima Bogdana Tirnanića (a treba im verovati), svake večeri zaustavljao Mihizovu četu provocirajući glumca Dragana Nikolića rečima „Druže, a gde ćeš?“ Badžu su odnela ratna dešavanja, a „Poslednja šansa“ i dalje postoji u Tašmajdanskom parku, ali postava koja se tamo okuplja nije ista.

Postoji i kultna kafana „?“ ali je veliki znak pitanja kako je, uz sve muke i proteste, opstala. Zato više nema kafana koje su činile Bermudski trougao Beograda – „Grmeč“, „Lipov lad“ i „Šumatovac“ u kojima je sedela intelektualna elita grada. Od „Grmeča“ je napravljena ćevabdžinica „Perper“, od „Lipovog lada“ „Pizzza Hut“ (vrlo romantično), a „Šumatovac“ je preživeo iako, kako kažu, to više nije isto mesto.
Sa nestankom boema nestalo je i boemskog Beograda, sa nestankom najboljih kafana nestalo je kafanskog života, ali Beograd, na primer, nikad nije postao žrtva folk kulture. „Više ima rokenrola u pesmama našeg turbo folka nego u pesmama rok muzičara u nekim drugim balkanskim gradovima“, smatra pesnik Radoman Kanjevac. Teško je reći da li se svih ovih godina menjao grad, ili se menjalo vreme, a s njim i ljudi.
Beograd iz devedesetih bio je mesto koje je više podsećalo na film nego na stvarni život. Nije da nije bilo zabave, ali više iz očaja nego iz zadovoljstva.

„U vreme bombardovanja, kao u nekom snu, počeli su na sve strane da niču džez klubovi. Uprkos neviđenoj ratnoj propagandi najveći hit je bila pesma zagrebačkog sastava ET. Svi mediji su emitovali muziku, ali niko osim državne televizije, Radija B 92 i Studija B nije smeo da emituje vesti“, kaže Kanjevac. Dok je devedesetih grad nosio etiketu 4P – pejdžer, Pajero, plavuša i pištolj – danas više nema takvih momaka sa vrućeg asfalta. Ali zato Beograd ima svoju Silikonsku dolinu, samo što u njoj ne sedi, recimo, Bil Gejts, već malo drugačiji svet – sa silikonskim sisama.

 

ČUVAJTE SVOJE CIPELE

Beograđani kažu da danas žive bolje nego ratnih devedesetih ali ne onako kako su se nadali da će biti posle demokratskih promena 2000. godine.

„Tranzicija je pojela nas male“, kaže šezdesetogodišnji Milutin Bojović, bivši vlasnik male firme, sada prodavač voća na Bajlonijevoj pijaci.

„I čini mi se da je nemoguće da se, bar dok sam ja živ, nešto promeni“, pesimistično dodaje. Srednja klasa prestaje da postoji, ljudi su se devedesetih naglo bogatili ili osiromašili toliko da deset godina „demokratije“ i novog sistema ne može ozbiljno da promeni stanje.

„Svaki dan se vozim gradskim prevozom jer bi me taksi koštao mnogo, kao i parking koji je u Beogradu skup za prosečan džep. Ne živi se sjajno, ali kad bolje razmislim, nije bilo bolje u poslednjih dvadeset godina“, kaže Dragan Kuzmanović, univerzitetski profesor. Da, mnoge stvari u Beogradu promenile su se od 90-tih na ovamo, većina na bolje, ali postoji nešto što je neuporedivo gore, a to su „Zvezda“ i „Partizan“. Od ovih klubova ostalo je samo ime i prezime, grbovi, jedan crni, drugi crveni i rivalstvo među navijačima. Više u Beogradu nema ni pozornika, ali zato imamo komunalnu policiju, o kojoj se, kako Beograđani primećuju, mnogo više priča nego što te pozornike viđamo. I dalje se možemo na Zelenom vencu saplesti o kutiju punu đubreta, još uvek možete zgaziti u pseći izmet (čuvajte svoje cipele, pogotovo na dorćolskim ulicama), ulično prosjačenje je svakodnevna pojava a i kafići neretko ostaju otvoreni i nakon radnog vremena. Osim komunalne policije, važan detalj u slici Beograda je fluroscentno zelena boja. Tu boju danas nose svi u Beogradu, od saobraćajnih policajaca, preko građevinaca do kontrolora u gradskom prevozu.

 

Provod, muzika I društvo za svačiji ukus

Beograd je grad širokih ruku. Ugostiće vas na dan, mesec, godinu, zauvek. Primiće pod svoje okrilje studente iz cele Srbije, konobare iz unutrašnjosti, radnike na građevini, univerzitetske profesore, beskućnike, strance na proputovanjima i braću iz bivših jugoslovenskih republika. Izgleda kao da ima mesta za sve. Strani turista će uvek pronaći bolji provod u Beogradu nego u bilo kojem gradu bivše SFRJ. A tek Kinezi! Niko ne zna koliko ih je tačno u gradu, ali se zna da je do sada samo jedan Kinez sahranjen u Beogradu, mada je bio pravoslavac.
Od popularnog „konja“ koji gleda na Narodno pozorište, inače jednu od najznačajnijih ustanova i najlepših zgrada u Beogradu, Knez Mihailova ulica vodi vas do zgrade Biblioteke grada pa na Kalemegdan, najveći park u gradu kojim dominiraju tvrđava i spomenik Pobedniku, a tu su i umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, muzički paviljon i Veliko stepenište. Sa Kalemegdana puca pogled na ušće Save u Dunav, Novi Beograd i skoro sve mostove na rekama. Simpatični su penzioneri koji tu svakodnevno igraju šah, a neretko se dešava da se okupe i po ceo dan igraju kolo baš naspram nove zgrade Ušća, koja je, da napomenemo, bila meta u toku bombardovanja. Ako, pak, od „konja“ krenete levo na Terazije i Ulicom Kralja Milana, dolazite do Slavije, jednog od glavnih gradskih orjentira i značajnog saobraćajnog čvorišta kome tek predstoji ozbiljno uređivanje. Radnje poznatih brendova poređane su duž Knez Mihailove i tu možete naći Hugo Boss, Mango, Springfield, Diesel, Replay, Benetton ili Zaru. E, tu su Beograđani ipak u malom zaostatku. Cene u buticima u Beogradu više su od onih u drugim delovima Evrope. Sniženja u Beogradu smešna su za svakoga ko kupuje na sniženjima po belom svetu.
Novi Beograd koji su osamdesetih zvali „spavaonica“ sada je postao drugi centar grada – ekonomski, finansijski, medijski, univerzitetski, modni. Sa nekoliko velikih tržnih centara, „pametnim“ i fensi zgradama, naseljem „Belvil“, Novi Beograd poprima potpuno drugačije naličje od onoga koje je imao pre dvadeset godina.
Iako je kriza udarila po džepovima srednje klase, koja polako izumire, uvek se odvoji vremena za piće ili večeru. Beograđani obično ne dele račun, već viču turu. Nisu škrti, rekla bi statistika. Vole provod, kvalitetno piće i dobru hranu, izlaske i druženja do kasno u noć. Grad je poznat po dobrom duhu i provodu koji traje celu noć. Raznovrsni izlasci nude svakome ono što želi i izbor je širok – od Skadarlije i zemunskih kafana u kojima se sluša i do duboko u noć naručuje starogradska muzika, preko splavova sa narodnom muzikom do splavova i klubova koji dovode najbolje svetske di-džejeve. Vrvi i vri grad u svako doba godine, mada je najveća gužva leti. Ulaz u klubove je uglavnom besplatan, piće nije preskupo, a što je najvažnije Beograđani su raspoloženi i druželjubivi. Strance može da iznenadi to što je Beograd zabranio kupovinu alkoholnog pića u prodavnici ili na trafici posle 10 sati uveče, dok kafići radnim danima, ako se nalaze u centru grada, mogu da rade samo do ponoći, a vikendom do jedan posle ponoći. I pored protesta, koji nisu izostali, Grad je ostao pri svom i zato, ako hoćete nešto da popijete u stanu ili parku, to morate mnogo ranije da isplanirate ili pak da znate gde možete kupiti pivo „ispod ruke“. Stranci su, ipak, oduševljeni i dolaze u glavni grad Srbije baš zato što nudi provod, muziku, društvo i hranu za svačiji ukus. Hrle u Beograd na već tradicionalni „Beer Fest“, svrate iz Novog Sada posle „Egzita“, a ako nikada niste videli Slovenca sigurno ćete ga upoznati za Novu godinu u glavnom gradu Srbije. Beograd će strancima ponuditi skupe i ekskluzivne hotele od pet zvezdica u kojima su odsedali prinčevi, holivudske zvezde i eminentni muzičari, ali i sasvim pristojne hostele u kojima možete prespavati i doručkovati za 15 evra.

 

NISKOBUDŽETNI NJUJORK

Osim što nudi odličan provod, u Beogradu ima oko pedeset muzeja koji će vas voditi kroz čitave epohe, prikazati kako je grad nastao, na kojim temeljima se razvijao, zašto je rušen i kako ponovo izgrađen, a kolekcije koje čuvaju čine pravo blago. Nekoliko muzeja trenutno je u fazi rekonstrukcije, među njima već godinama i zgrada Narodnog muzeja na Trgu Republike. Skele na ulazu u muzej već godinama koriste skejteri da se sakriju od kiše. Beograd ima i muzej u kome se nalazi preko 22 hiljade štafetnih palica kojima su Josipu Brozu Titu prenošene rođendanske čestitke i svake godine predavane na završnoj svečanosti na nekadašnjem stadionu „JNA“. Svakog 25. maja u muzej „25. maj“ sjate se Titovi fanovi iz svih jugoslovenskih republika i odaju poštu bivšem predsedniku, a Titov rođendan još se slavi i u kafani „Korčagin“ kod Vukovog spomenika. Kad smo kod Tita, moramo pomenuti i da je pedeset godina kasnije Beograd dočekao nesvrstane, samo što smo sada bili u statusu posmatrača. U međuvremenu smo primili i Bajdena, Putina, Medvedeva i Angelu Merkel.

O Beogradu i Beograđanima govori i činjenica da je na koncertu „Rolingstonsa“ bilo više od 60 hiljada ljudi i da je koncert Zubina Mehte sa Beogradskom filharmonijom bio jedan od najposećenijih kulturnih događaja. O Beogradu govori i to da u Knez Mihailovoj ili na nekom splavu možete videti srednjoškolke koje liče na folk zvezde iz devedesetih, ali i činjenica da učenici Matematičke gimnazije iz godine u godinu osvajaju nagrade na svetskim takmičenjima. Grad živi živote svojih stanovnika, menja se uz promene u Srbiji, pa i ulice dobijaju nova imena tako da se neki Beograđani žale da više i ne znaju u kojoj ulici žive. Svoj bulevar na Novom Beogradu dobio je ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić, ali je bilo i onih koji su želeli da taj bulevar dobije ime po haškom optuženiku Ratku Mladiću. Čak su i današnji evrofanatici, koji su se promenili preko noći, lepili plakate sa Mladićevim imenom.
Pa iako postoje predrasude o gradu i njegovim stanovnicima, i ma koliko imao loš imidž koji vuče još iz devedesetih godina te iako je opterećen dnevno-političkim dešavanjima, lošom ekonomskom situacijom ili zapetljanom međunarodnom pozicijom, stranci iz njega uglavnom odlaze zadovoljni. Osim što, kada čuju Beograd i Srbija, stranci pomisle na rat, dobar provod i splavove, čini nam se da je u prethodnom periodu zaista sve to iza jednog imena i prezimena – Novak Đoković. On je postao brend, ne samo srpski već i beogradski, ali i uzor klincima koji rano ujutru, pre škole, sa reketom u ruci idu na Kalemegdan ili 25. maj i možda daju sebi obećanja da će biti prvaci sveta.
Čuveni Momo Kapor, uz čije knjige su stasavale generacije i generacije, nekada je govorio „Beograd je niskobudžetni Njujork“. A ako takvom čoveku, koji je bio hroničar Beograda i čije knjige daju najživotniju, ubedljivu i istinitu sliku mentaliteta i duha jednog grada, ne verujemo – kome ćemo?

Konobar sklanja poslednju čašu sa stola, na stotinak metara od njega ispred Bajlonijeve pijace parkira se kombi iz kojeg će za koji minut žena izneti crvene paprike, luk i brokoli, brucoškinja se peške vraća kući jer tramvaji još nisu krenuli, beskućnik otvara oči i kada vidi da još nije svanulo okreće leđa momcima koji na klupi pored njega piju pivo, glumci Narodnog pozorišta koji su to veče odigrali premijeru razilaze se iz stana jednog od njih, ekipa Hitne pomoći dolazi na mesto saobraćajne nezgode i konstatuje da su povrede lake, policijska kola patroliraju ulicama Karaburme, Trg Republike čiste radnici gradske čistoće, prođe tek po koji student, na aerodrom „Nikola Tesla“ odlazi devojka koja napušta Srbiju, na stanicu stiže autobus iz Pariza, a sêdi profesor na trećem spratu zgrade u Hilandarskoj spokojno spava.

 

OKVIR 1:

 

GRAD BEOGRAD

Stanovništvo: 1,700.000 (2007.)

Populacija Grada: 1,186.000

Površina Grada: 3.221,85 km²

Položaj: 44°49’14”N 20°27’44”E

Nadmorska visina: minimalna66,6 metara, najveća Kosmaj (628 m) i Avala (512 m)

Demografija: Srbi (89%), Jugosloveni, Crnogorci, Romi, Hrvati, Makedonci, Muslimani, Goranci, Slovaci, Slovenci, Mađari, Kinezi i ostali (svi zajedno oko 11%).

Klima: Umereno kontinentalna s prosečnom godišnjom temperaturom od11,6 °C. Najniže godišnje temperature su u januaru s prosečnih0,4 °C , dok su u julu one najviše s22,0 °C. Jesen je duža od proleća, sa dužim sunčanim i toplim periodima, dok je proleće kratko i kišovito s naglim prelazom u leto. Dve nedelje zakasnelog leta u oktobru, u kojima Beograđani posebno uživaju, zovu se miholjsko leto.

Vreme: Srednjeevropsko. UTC +1, letnje računanje vremena UTC +2
Valuta: dinar (RSD; 100 RSD = cca. 1,01 €)
Pozivni telefon: +381-11
Aerodrom: aerodrom Nikola Tesla – Surčin, oko 12 km zapadno od grada.
Glavni železnički kolodvor: Beograd železnički kolodvor.
Opštine: Grad Beograd sastavljen je od 17 gradskih opština, većinom smeštenih južno od Dunava i Save u šumadijskom regionu, dok se Zemun, Novi Beograd i Surčin nalaze severno od Save u Sremu, a opština Palilula na obe strane Dunava, u Šumadiji i Banatu. Opštine su: Barajevo, Čukarica, Grocka, Lazarevac, Mladenovac, Novi Beograd, Obrenovac, Palilula, Rakovica, Savski Venac, Sopot, Stari Grad, Surčin, Voždovac, Vračar, Zemun i Zvezdara.

Gradski stadion: Stadion Crvene Zvezde (kapacitet 55.538)

Gradska dvorana: Beogradska arena (kapacitet 22.680)

 

 

OKVIR 2:

 

ISTORIJA BEOGRADA

Beograd je stalno naseljen od doba srednjeg neolita, pre više od 4 hiljade godina p.n.e. Kasnije su došli Grci, a za njima Rimljani, koji su Kelte potisnuli preko Save i Dunava, a u Singidunumu postavili svoju Četvrtu, Flavijevu legiju. Grad potom prerasta u značajno pogranično utvrđenje Huna, zatim vizantijskih careva Anastasija i Justinijana, Avara, Bugara, Mađara, Srba, Turaka, Austrijanaca, sve dok u 19. veku nije postao prestonica moderne Srbije. Ime Beograd prvi put je zabeleženo 16. aprila 878. godine, a u prošlosti je imao desetak imena. Kako ga je koji osvajač zadobijao, odmah mu je menjao ime. Bio je Belgrad, Bello Grado, Alba Urbs, Alba Graeca, Griechisch Weissenburg, Nándor Fehérvár, Nándor Alba, Castelbianco. Svi su ovi nazivi prevod slovenske reči Beograd. Beograd, koji je tokom vekova pretrpeo i preživeo mnogobrojne ratove i razaranja, jedan je od najstarijih evropskih gradova. Prestonica srpske srednjovekovne države postao je za vreme kraljevanja Dragutina Nemanjića. Tek u 19. veku, u vreme Prvog srpskog ustanka, a i kasnije, za vlade knjaza Miloša, od 1841. godine, Beograd postaje stalna prestonica kneževine, a potom i Kraljevine Srbije. Posle Prvog svetskog rata, 1918. godine, postao je glavni grad Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom i Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata, opet je prestonica Jugoslavije koja je više puta menjala svoje ime, da bi sada ponovo i konačno, bio glavni grad Srbije. U Prvom svetskom ratu grad je bombardovan i razoren, a to se ponovilo i u Drugom svetskom ratu dva puta – 1941. i 1944. godine. Bombardovan je i 1999. godine.

 

CITATI:

“Ovaj veliki grad bio je, izgleda, oduvek ovakav: istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja. S jednog kraja niče i raste, a sa drugog vene i propada. Uvek se kreće i talasa, nikad ne miruje i ne zna šta je spokoj i tišina. Grad na dve reke, na velikom prostoru sapet vetrovima.”
Ivo Andrić, pisac i nobelovac

„Volim Beograd jer je otvoren grad i iz godine u godinu se menja na bolje, dobija nove dimenzije, približava se po načinu življenja i razmišljanja evropskim gradovima. Beograd je tolerantan grad, prihvata pod svoje okrilje različite ljude i uvek je spreman da pruži više. Volim to što se grad obnavlja, volim nove fasade na starim zgradama, koje imaju dušu, srce, pričaju neku priču i to se oseti. Ja u Beogradu volim i knjižare, i žao mi je što su neke od njih, u koje sam uvek s radošću odlazio, sada zatvorene. Beograd je grad mladih ljudi i to je ono sto je njegova najveća vrlina.“

Čedomir Čupić, profesor Fakulteta političkih nauka

„Sve što volim u Beogradu su ljudi, a u ovom gradu ima mnogo mojih prijatelja koje sam sticao godinama. Teško bi mi bilo da budem na bilo kojem kraju sveta i da ne mogu da pričam i budem sa njima. Beograd u sebi uvek ima dva grada, jedan koji prihvata nove, i tu je grad širokog srca, ali često ima provincijsku logiku jer ljudi ne mogu da shvate njegov duh. I drugi, sjajan, beli grad, koji u potpunosti odgovara svom imenu, koji svetli i sve koji su u njega dosli došli pretvara u svoje gradjane. Verujem da će grad biti još lepši i udobniji za život kada zažive najavljeni infrastrukturni projekti.“

Branislav Lečić, glumac

„Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude.“

Ivo Andrić, pisac i nobelovac

Jedan komentar

  1. marko.danon wrote:

    dobro izrazen recnik, ali ipak smisao suvise optimistican u odnosu na bgd realnost po mom misljenju

    pozd

    Sunday, 19/08/2012 u 1:15 pm | Permalink

Postavite komentar

Vaša adresa nikada neće biti dijeljena sa trećim licima. Obavezna polja su označena sa *
*
*